Velimir Abramović:
METAFIZIKA I KOSMOLOGIJA NAUČNIKA NIKOLE TESLE
„Ne radim više za sadašnjost već za budućnost!“ rekao je Tesla okupljenim novinarima u
Njujorku pre više od sedam decenija, „Budućnost je moja!“
Izumitelj neizmenične struje, polifaznih motora i generatora, rotacionog magnetnog polja,
radija, teleautomatike, izumitelj na čijim se patentima zapravo zasniva energetika dvadesetog
veka, radio je decenijama potpuno usamljeno na naučnom objašnjenju kosmičkih procesa, u
nameri da teorijski objedini materijalno i duhovno, isto onako kako je to učinio u svojim
praktičnim pronalascima.
Pominjanje Teslinog imena danas uglavnom asocira na takozvanu Teslinu zavojnicu,
indukcioni motor i međunarodnu jedinicu za merenje jačine magnetnog polja. Mnoge
činjenice o njegovom životu i neobičnom stvaralačkom daru pale su u zaborav.
Najplodnije razdoblje svog stvaralaštva Tesla je proveo u Sjedinjenim Američkim
Državama.Patentirao je preko 300 pronalazaka u SAD i mnogim drugim zemljama. Mnogi od
njih su i danas neponovljivi, kao na primer prijemnik radijante energije,( US patent, 21 mart
1901, No.: 685957 i 685958) o čijim principima rada i konstrukciji se ništa pouzdano ne zna,
osim da nije u pitanju konvertor energije kosmičkih zraka, kakav je danas moguć.
Vršio je istraživanja sa vrlo niskim frekvencijama u periodu 1899 – 1900 u posebno za to
izgrađenoj laboratoriji u Kolorado Springsu, a dve godine kasnije otpočeo je da gradi blizu
Njujorka, na Long Ajlendu, svetsku emisionu stanicu koju nikada nije sasvim dovršio. Ovaj
eksperiment finansirao je američki magnat čelika J.P.Morgan,Teslin lični prijatelj.
Nakon obustavljanja projekta Vordenklif, 1905. godine, Tesla se povlači u naučnu
anonimnost sve do smrti u januaru 1943. godine. Umro je sam, u hotelu NJujorker, ne tražeći
lekarsku pomoć.
Poslednjih godina života Tesla nije objavljivao ništa drugo izuzev novinskih članaka i
intervjua. Ali svi su izgledi da taj period njegovog života nikako nije protekao uzaludno i
lišen novih saznanja. Upravo tada, već kao zreo naučnik, on dolazi do presudnih generalnih
zaključaka koji će sigurno uskoro otvoriti potpuno novu stranicu u savremenoj nauci. Jer iz
istorije je poznato da kad god se naučna misao nađe u krizi, na bespuću, naučnici se okreću
idejama iz prošlosti, tražeći inspiraciju i putokaz.
U ovoj kratkoj studiji pokušaćemo da odgovorimo na više važnih pitanja:
(1) Na koji način je Tesla dolazio do svojih otkrića, kao što su takodje, upliv veoma-nisko
fekventnih elektromagnmetskih talasa na biološke sisteme, posebno rad ljudskog mozga,
fuzija energetskih struktura, takozvanih “vatrenih lopti” iz indukcionih polja primarnih i
sekundarnih elektromagnetskih kalemova, superprovodljivost prirodnih i veštačkih
medijuma, takozvani bežični prenos energije, i drugih.
(2) Koje su osnovne aksiome Tesline kosmologije, na koji način one proističu iz njegove
metafizike, i kako ih je on primenjivao u svojim fizičkim eksperimentima?
(3) Zašto su teoretičari i eksperimentatori savremene fizike vremena tako mnogo
zainteresovani da rekonstruišu Teslinu teoriju fizičke realnosti i njegovo shvatanje
elektro-magnetskih fenomena; naročito ćemo se truditi da odgovorimo na to zašto Tesla
nije formulisao svoju naučnu teoriju i objavio je.
(4) Da li Teslina shvatanja etičke komponente naučnih otkrića može da posluži za
oduhovljenje savremenih prirodnih nauka – posebno fizike, koja je u velikoj krizi.
(5) Da li Teslino shvatanje vrednosti naučnog razvoja u suštini proističe iz univerzalnosti
karaktera slovenskog mišljenja, t.j. je li to doprinos izrazito globalne slovenske misli
neophodnoj izgradnji duhovnog nivoa scijentističko-tehnološke ere (naročito izraženo u
Teslinim člancima “Problem povećanja ljudske eneregije” i “Kako kosmičke sile oblikuju
ljudske sudbine”.
(6) Šta se u bliskoj i daljoj budućnosti može očekivati od proučavanja Teslinih ideja?
(7) Da li je preterano zaključiti da je Tesla zasnovao globalno informatičko društvo svojim
čuvenim tekstom iz 1900. Godine “Svetski sistem”, da li je to tehnička i tehnološka osnova
onoga što se danas zove “novi svetski poredak”, i najzad
(8) da li je Tesla duhovni osnivač nove scijentističko-tehnološke civilizacije, nazovimo je –
Tesliana, čija će vladajuća tehnologija biti “inženjering vremena”, a jedini i neiscrpni
izvor energije – vreme, odnosno, asinhronicitet različitih nivoa fizičkih procesa.
TESLINA HEURISTIČKA METODA
Vratimo se u sredinu devetnaestog veka, u malo selo Smiljan u Lici, tadašnjoj provinciji
moćne Austrougarske. Tu su godine 1856. 10. jula otac Milutin Tesla, srpski pravoslavni
sveštenik i majka Georgina, zvana Đuka,iz poznate porodice Mandić, dobili četvrto po redu
dete – Nikolu.
Sve dok nije napunio osam godina, Tesla je bio slab i kolebljiv. Jednostavno nije imao snage i
odvažnosti da donese bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mu nadolazila naizmenično i
nekontrolisano, u talasima, i mali Nikola neprestano je oscilirao između dve krajnosti –
oduševljenja i tuge. „Želje su mi imale razornu moć“, seća se on, „a umnožavale su se poput
Hidrinih glava“.
Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu. „Sujeverna
ubeđenja su me razdirala, živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara, od
džinovskih ljudoždera i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala
korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je novim tokom“.
U to doba u njemu su se razvile mnoge čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih
neke mogu da se protumače spoljnim utiscima i alergijom, a neke ostaju gotovo neobjašnjive.
Bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome,
opčinjavalo ga je svetlucanje kristala, ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina.Dobijao
je groznicu kad god bi ugledao breskvu, a ako bi se delić kamfora nalazio bilo gde u kući, to
je u njemu izazivalo najmučniju nelagodnost. „Još i danas“, piše on šezdeset godina kasnije,
„osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u
posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan i neprijatan ukus“. (N.Tesla, My
inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)
Knjige je voleo više od svega i kako je njegov otac imao veliku biblioteku, mali Tesla je
nastojao da u njoj zadovolji svoju rano probuđenu čitalačku strast. Otac se, međutim, protivio
tome i spopadao bi ga bes kad god bi ga zatekao da čita noću. Sakrivao je od sina sveće jer
nije želeo da kvari oči. Ali on je dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i
iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao je često do zore.
Teslina porodica je zabranjivala Nikoli i da studira politehniku, naročito otac koji je od njega
zahtevao da uči za sveštenika. Osećajući duboko u sebi svoj neugasivi životni poziv
elektroinženjera, Nikola se teško razboleo. Kada je bio gotovo na umoru i bilo je očito da
neće preživeti, otac je konačno odobrio sinovljevu želju. Kao nekim čudom, on je ubrzo
ozdravio i sav se predao pronalazačkim maštanjima. Prenapregnutog uma, počeo je da pati od
čudnog poremećaja „pojavljivanja živih slika koje je često bilo praćeno jakim bljeskovima
svetlosti”, što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihičkim moćima. Ovi
jaki svetlosni bljeskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli.
Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti“. Tesla napominje da ih je vrlo dobro
razlikovao od imaginacija. Objašnjavajući šta mu se događalo, on navodi kako bi mu se slika
nekog prizora koji uzbuđuje nerve, a koji je video preko dana, iznenada pojavila noću kao
potpuno realna i ostajala bi takva u prostoru pred njim čak i kad bi pokušao da je skloni
rukama.
Da bi se oslobodio patnje koju je pojavljivanje „čudnih realnih slika“ unosilo u njegovu dušu,
on je pokušavao da se u tim trenucima koncentriše na prizore iz svakodnevnog, „običnog“
života.
„U nameri da se tako oslobodim ja sam neprestano tražio nove slike i tako ubrzo iscrpeo sve
prizore koje sam znao – prizore iz kuće i najbliže okoline. Nakon što sam više puta primenio
ove mentalne operacije, pokušavajući da oteram svoje vizije, primetio sam da „obični život“
gubi bitku, a realnost vizija postaje sve čvršća. Zatim sam instiktivno počeo da vršim
ekskurzije izvan granica malog sveta u kome sam bio, i ubrzo video nove scene. One su bile u
početku vrlo maglovite, nejasne, i bežale kad bih ja pokušao da usredsredim pažnju na njih,
ali uskoro sam uspeo da ih zadržim. One su dobile na snazi i jasnoći i najzad postale
konkretne kao realne stvari. Uskoro sam otkrio da se najbolje osećam kad se opustim i
dozvolim da me sama vizija nosi dalje i dalje. Sve vreme dobijao sam sve nove i nove
impresije i tako sam počeo mentalno da putujem. Svake noći i ponekad i preko dana, kada bih
ostao sam, polazio sam na ta moja putovanja, vrlo često, u nova mesta, gradove i zemlje,
živeo tamo, sretao ljude, pravio prijateljstva i poznanstva, i ma kako to izgledalo neverovatno,
činjenica je da su mi oni bili isto toliko dragi kao i moja porodica, i svi ti novi svetovi nisu
bili manje intenzivni u svojim manifestacijama.“ (N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)
Na svoje zadovoljstvo primetio je da može sa velikom jasnoćom i preciznošću da vizualizuje
svoje izume tako da mu nisu neophodni eksperimenti, modeli ili crteži. Tako je razvio svoj
novi metod materijalizacije inventivnih koncepcija i ideja. Tesla je vrlo jasno pravio razliku
između ideja koje se deduktivno inkarniraju u misao, odnosno viziju, i koncepata koji se stiču
generalizovanjem iskustva, induktivno.
„Momenat kada neko konstruiše zamišljeni aparat nosi problem transformacije sirove ideje u
praksu. Zato svakom tako proizvedenom izumu nedostaju mnogi detalji, i obično je defektan
(… ) Moj metod je drugačiji. Ja ne žurim da se upustim u materijalni rad. Kada primim ideju,
odmah počinjem da je dograđujem u svojoj imaginaciji. Menjam konstrukciju, pravim
poboljšanja i uključujem aparat u svom umu da radi. Sasvim mi je svejedno da li testiram
svoju napravu u umu ili u laboratoriji. ^ak primetim ako nešto smeta u pravilnom radu. (…)
Na ovaj način ja sam u stanju da brzo razvijem koncepciju do perfekcije, ne dotičući ništa
rukama. Kad dospem tako daleko da na svoj izum primenim svako moguće poboljšanje i više
nigde ne vidim nikakvu grešku, tek onda stavim u konkretnu formu ovaj konačni produkt mog
mozga. Bez izuzetka moji su aparati radili uvek tačno kako sam zamislio da treba, i
eksperimenti su se događali onako kako sam planirao. Za dvadeset godina nije bilo nikakvog
izuzetka. (…) Teško da ima naučnog izuma koji može biti unapred predviđen isključivo
matematički, bez vizualiziranja. (…) Sprovođenje u praksu nedovršenih, grubih ideja je
traćenje energije i gubljenje vremena.“
Izučavajući mehanizme svog psihičkog života,Tesla je otkrio da je niz slika iz „druge
realnosti“ uvek u vezi sa događajima u „pravoj realnosti“ i da tu postoji prilično pravilna
korelacija. Ubrzo je stekao sposobnost da shvati kauzalni odnos. Postao je svestan, na svoje
iznenađenje, da je svaka njegova misao sugerisana spoljnom impresijom. „Ne samo misli, već
i akcije izazivaju se na isti način. Posle izvesnog vremena, bilo mi je savršeno očigledno da
sam ja samo jedan automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara na stimulanse
senzitivnih organa i misli i radi prema tome. Praktični rezultat ovoga saznanja bilo je, mnogo
godina kasnije, otkriće teleautomatske kontrole čijih zakona sam postao najzad svestan, iako
sam ih od ranije nosio u sebi u obliku nejasnih i nedovršenih ideja. „(N.T., My invention, EE.,
N.Y.,1919.)
Za razliku od Ajnštajna koji je isticao presudni značaj „kinestezije“ i „saglasnosti sa
unutrašnjim osećajem tačnosti i potpunosti“ neke ideje ili teorije, Nikola Tesla podvlači
imaginaciju izuma kao psihološki razlog formulisanja iskaza predviđanja u matematičkom
obliku. Na primer, za njegovog savremenika Tomasa Edisona se ovako nešto ne može reći jer
se on, budući bez znanja matematike, prevashodno oslanjao na dugotrajno i mukotrpno
eksperimentisanje.
U spisima, Tesla često govori o svojoj predisponiranosti za mentalne procese rezonantne sa
principima kojima se povinuje priroda. Ova urođena sposobnost, smatra on, javlja se u
pronalazaču kao difuzan psihološki pritisak, kompulzivna nužda, uzrokujući osećanje
nedostajanja budućeg pronalaska, tj. onoga čega u pronalazačevom prethodnom iskustvu
nikada ranije nije bilo. U tome on vidi ne samo poreklo pronalazačkog htenja uopšte, već i
jedan dokaz više delovanja zakona vanljudske stvarnosti kroz čoveka. Ukratko, Tesla
kreativnu imaginaciju smatra početkom saznajnog akta predviđanja.
Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost
Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na
tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa – um, a kao
i za filosofa Lajbnica – živ u svim svojim delovima.
Po Teslinim rečima, u njemu se određeni zakon pojavljivao uvek spontano i u obliku
geometrijske slike. Slede zatim razumevanje principa i fizičko interpretiranje kao kasnije faze
procesa otkrivanja. Tek tada dolazi do aritmetizacije zakonitosti i do izražavanja tehničkih
osobina materijala najpogodnijih za neometani rad zakona u konstruisanom fizičkom modelu.
Shodno ličnom iskustvu svoje inventivnosti Tesla je držao da rad vrše prirodni zakoni, a ne
materijalne strukture. Pod radom na otkriću on pre svega podrazumeva borbu za mentalno
pročišćenje, tj. apstrahovanje od sekundarnih misli i čulnih sadržaja opterećenih detaljima koji
zamračuju jasnost slike principa i otežavaju uvid u pravu prirodu relacija geometrijskih
elemenata.
Teslin postupak shvatanja principa završen je, a princip spreman za primenu onda kada je
postignuta univokna korespodencija matematičkih i fizičkih elemenata. Otkriće je, dakle,
dosegnuto u momentu postizanja identičnosti nezavisnih članova matematičkog algoritma i
njihovih fizičkih interpreta, tako da se u samom algoritmu prepoznaje fizički zakon koji vlada
stvarnim svetom. Ideja se, prema tome, kod Tesle ekskluzivno pojavljuje kao akt kreativne
imaginacije čije matematiziranje vodi konačno do fizičkog modela.
Induktivno predviđanje u Teslinom radu je veoma retko, ako ga uopšte i ima, i karakter
takvog predviđanja strogo je podsticajan, tj. utiče samo na promenu mišljenja u deduktivno.
Njemu je svojstven specijalan tip deduktivnog predviđanja koji počinje slikom, nastavlja se
uvidom u geometrijski princip, iz koga se, dakle, tek u trećem koraku obrazuje tzv. opšti stav
izražen matematički, tj. nekom relacijom brojeva. Dalji tok je uobičajen hipotetički stav koji
se odnosi na nepoznatu činjenicu, na primer, parametre rada konkretnog aparata i sledi iz
opšteg stava kao njegova posledica. Ta posledica jeste konstrukcija indukcionog motora,
modela obrtnog magnetnog polja, itd.
Teško je dobro razumeti činjenice na kome Tesla odlučno insistira u opisima načina kojim je
vršio izume, a to je da jasna slika izuma prethodi čak i samom shvatanju principa kao i svim
docnijim pretpostavkama koje ga vode do njegove realizacije u konkretnom materijalu. I kako
sam kaže, on je metodu misaonog eksperimentisanja vremenom do te mere usavršio da je bio
u mogućnosti da obavi sve korekcije svoje zamisli u umu, bez i jedne jedine fizičke probe, što
svakako osvetljava donekle i enigmu kvaliteta njegovog rada čiji obim, obzirom na naučne ili
bar tehničke novine mnogih segmenata, upravo zapanjuje.
U nastojanju da sebi objasni tajnu precizne imaginacije primenljivog izuma pre uviđanja
samih principa rada, Tesla je postavio i teoriju o isključivo spoljašnjem stimulansu čovekovog
mišljenja i pamćenja, a oslanjajući se delom na Rene Dekarta zaključuje o kosmičkom
automatizmu svih ljudskih subjektivnih delatnosti kao i ljudske egzistencije uopšte. Ali kako
ishod automatskog rada mozga upravo po Teslinom sopstvenom iskustvu može biti
stvaralački (tj. proizvodnja do tada nepoznatih vizuelnih sadržaja) to on radi koherencije
razvija i dodatnu pretpostavku o povratnom dejstvu vidnih centara mozga na retinu i u tome
vidi uzrok pojave eidetskih slika svojih pronalazaka. Tako ljudski mozak, i ako izazvan na rad
spolja, ipak može neprestano da produkuje nove sadržaje, misli i slike, jer je broj nadražaja iz
okoline neograničen.
Najzad, za Teslu su, mišljenje, pamćenje, kretanje itd. samo povratni (feed – back) procesi, pa
se može primetiti da je u naporu da domisli sopstveni dar pronalazaštva ujedno utemeljio
pankosmički, tj. idealan stav kibernetike.
Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima,
Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije. Smatrao je da ljudski mozak nema osobinu da
pamti onako kako se to obično smatra (tj. biohemijski, odnosno biofizički) već da je memorija
samo reakcija ljudskog mozga na ponovljeni spoljašnji stimulans. Zaista je neobično da čovek
poznat po retko dobrom pamćenju (govorio je sedam-osam jezka), koji je uz to imao i
sposobnost eidetskog predstavljanja misaonih slika, smatra da ne postoji ljudska memorija.
Još značajnije je, naravno, da neko sa više stotina naučnih pronalazaka ne pripisuje
inventivnost u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika ideja iz
sveta nauke u svet ljudske prakse. Sve ovo ne deluje više tako kontradiktorno, ako se ima u
vidu da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da
on veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži Budizmu. Kasnije,
Tesla se Budizmu sve više približavao, čak i praktično: vežbao je jogu, pazio na ishranu u
filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama pred smrt u sred
Njujorka živeo je izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.
Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred
svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da
pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih
opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbuđen.
„U nekim momentima viđao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena.
Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum
kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, „imao sam
osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi“. (N.T., MY INVENTIONS,
- N.Y., 1919.)
„Ovi svetlosni fenomeni“, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, „još uvek se manifestuju s
vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali
su relativno malog intenziteta“.
U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takođe imao zanimljive vizije.
„Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u
vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim
pegama koje osciluju, uređenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna
pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, međusobno vrlo bliskih i pod pravim
uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna. Odmah zatim
linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. ^itava ova
slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog
i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da
pokušavaju da se uobliče u žive likove. ^udno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu
formu u sivu pozadinu pre nego što scena uđe u drugu fazu.“
“ Svaki put pre spavanja“, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih
vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dođu, to uvek za mene
znači noć bez sna“.
Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u
realnom životu.
„Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji“, kaže on, „imao sam iskustvo koje je
ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i
iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre
dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio
sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom
Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda
ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim
argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o „radiant matter“ (zračećoj materiji) koji
sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera. Pomislio sam da su
uslovi da se pogleda „iza“ vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći
intuicije. ^itave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije
desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske
figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno
prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio
probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju
nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I
to je bila istina.“ (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.)
Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva
naučnika godinama su se dopisivali, ali Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su
sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov
naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vodjenih
spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih
istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz
1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku
zavojnicu koja emanira polje
u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno
utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.
U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih
fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka.
Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši
desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u
Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada
Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u
koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.
Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo
„kosmičkog bola“, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji i namera,
toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima.
O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i
Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu
ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.
Džon ONil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama
Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati “
jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života“.
„Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve
zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na
krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je
mene mogla da pronadje na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je
pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu.
Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila
bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je
dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije
bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u
mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i
sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam
ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to
shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.“
Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. „Da, bila je to stvarna svetlost,
snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj
laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim
siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je
golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio
golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna…“(J. O’Neill, Prodigal
Genious, p. 309-10)
TREĆI PUT U FIZICI
U teorijskoj i eksperimentalnoj fizici 20. veka mogu se jasno uočiti tri različita puta mišljenja.
I kvantni mehaničari, i relativisti, i “tradicionalista” kao Tesla, (u stvari još uvek neprepoznat
naučnik budućnosti) pokušavali su da dokuče istinu o pravoj prirodi vremena i prostora,
energije i materije, a naročito, da objasne suštinu kretanja.
Pre nego što se upustimo u Teslinu metafiziku, to jest u svet fundamentalnih principa Tesline
fizike, pokušajmo da što tačnije odredimo Teslino mesto u korpusu savremenih naučnih
koncepcija.
Plankova konstanta, Hajzenbergova relacija neodredjenosti, Paulijev princip i Šredingerova
talasna funkcija bili su glavni teorijski instrumenti kvantno-mehaničkog pristupa kosmičkim
dogadjajima. Glavni cilj kvantne mehanike, da se otkrije i imenuje osnovna opeka gradje
materije, i danas je neostvaren. I pored velikih uspeha u izazivanju nuklearne lančane reakcije
i razvoja fizike atomskog jezgra, fuzija lakih elemenata periodnog sistema u teške, ostala je
tajna i van tehničke kontrole.
Razvojno gledano, može se zaključiti da je pokretačka snaga osnovnih pojmova kvantno
mehaničke fizike iscrpljena. Pokazuje se da pojave kao što su vreme i prostor moramo ponovo
istražiti i definisati na dubljem nivou saznanja, na nivou ontologije, da bi smo pomoću njih
adekvatno odredili prirodu fizičkih procesa.
Specijalna teorija relativiteta Alberta Ajnštajna nastala je u Bernu, u utao je čak i uporni profesor Holden. Starom i
veoma uglednom Lordu Kelvinu bilo je više nego nezgodno protivrečiti. Umesto toga, kao
neposredni zaključak diskusije pojavi se članak Teslinog zagovornika, publiciste i pisca
Džulijana Hotorna koji je Kelvinovu senzacionalnu potvrdu Teslinih navoda razvio u pravcu
fantastike:
„Očigledno“, pisao je Hotorn, „ljudi sa Marsa i drugih starijih planeta godinama su posećivali
našu Zemlju i pažljivo pratili razvoj zemaljske civilizacije, neprestano izveštavajući kako mi
za njih još nismo spremni. Međutim, rođenjem Nikole Tesle stvari su se promenile. Moguće
je, zašto da ne, da ljudi sa zvezda upravljaju njegovim duhovnim i naučnim razvojem. Ko to
može pouzdano znatai?“ (Julian Hawthorne Papers, Bancroft Library, University of
California)
U vreme najžešće polemike oko Marsovaca, povučen, u tišini, Tesla je predano i u početku
gotovo neprimećen radio na svom najvećem životnom delu, grandioznom projektu Tornja
Vordenklif, koji je trebalo da preokrene svetsku istoriju i izvrši tako radikalne promene u
razvoju naše civlizacije, da je o tome zaista teško govoriti uverljvo.
PLANETA ZEMLJA KAO REZONANTNI SISTEM
Odlučivši da otpočne gradnju emisione stanice, Tesla je prvo kupio zemlju na Long Ajlendu,
a potom se obratio za pomoć čuvenom industrijalcu Morganu koji je bio član mnogih
mističnih društava i čovek posebnih svojstava, takoreći genije poslovne organizacije. Ali treba
znati da je Morgan već tada bolovao od raka i da je potajno gajio nadu da će Teslina nauka
uspeti da mu omogući da preživi. Od Tesle, on je očekivao da ga nekako priključi na
kosmičke izvore energije i tako da ga učini zdravim i mladim zauvek.
Daleko od toga da je Tesla računao sa Morganovim slabostima. Naprotiv, činjenice ukazuju
da je Teslino insistiranje da baš Morgan bude taj koji će podržati čitav poduhvat bilo u vezi sa
Teslinim opštim shvatanjem determinisanosti životnih postupaka i predodređenosti ljudi za
pojedina dela.
Pregovori oko Vardenklifa između starih prijatelja bili su tajni i teški. Ne zna se pouzdano ni
kada je Tesla konačno odlučio da pristupi izgradnji Tornja, ni šta je Morgan kao iskusan
poslovni čovek od toga očekivao.
Dva puta je Tesla u svojim javnim izjavama menjao iskaze o tome šta je svrha Tornja na Long
Ajlendu. Prvo je tvrdio da je u pitanju svetski telegrafski i telefonski sistem (ovaj drugi takođe
bežični), a potom je promenio priču i govorio o svetskom sistemu bežičnog prenosa energije
kroz Zemlju. Tehničke karakteristike Vardenklifai ne potvrđuju ni jedno ni dugo. Trag istine
nalazi se možda u jednom od pisama Morganu:
„To što sam zamislio, gospodine Morgan, nije samo prosti prenos poruka na velike distance
bez upotrebe žica, nego pre transformacija čitavog globusa u osećajno biće, kao što to globus i
jeste, koji može da oseća svim svojim delovima i kroz koji misao bljeska kao kroz mozak…“
(Microfilm letter, Tesla to J.P. Morgan, September 13, 1901., Library of Congress)
Mnogi autori, a Teslini biografi posebno, optuživali su Morgana da je uskratio finansijsku
pomoć Tesli baš onda kada je ovaj bio na pragu svoje najveće naučne moći, kada je trebalo da
završi i pusti u pogon svoje remek-delo – Kulu Vardenklif. Želim da istaknem da sam istražio
predmet i došao do sledeća dva zaključka: prvo, Teslin projekat transmitera na Long Ajlondu
nije zavisio samo od Morganovih subvencija; novac su nudili i drugi industrijalci, a i sam
Tesla mogao je sasvim lako da prodajući medicinske aparate na bazi visokofrekventnih struja
zaradi potrebnu svotu. Drugo, Kula Vordenklif je u osnovi završena i isprobana, a dodatni
novac je bio namenjen za izgradnju električne centrale za napajanje transmitera, a ne za sam
transmiter. U autobiografiji, Tesla o svemu tome veoma jasno kaže:
„Uprkos onome što svet priča, Morgan je izvršio sve svoje obaveze preuzete prema meni. Moj
projekat bio je odložen prirodnim zakonima. Svet za njega još nije bio spreman. Bio je isuviše
ispred vremena u kome je nastao. Ali isti ti prirodni zakoni na kraju će preovladati i projekat
će biti ponovljen uz trijumfalan uspeh“. (My Inventions, Nikola Tesla, Electrical
Experimenter, New York, 1919).
Punu snagu svog transmitera Tesla je isprobao 15. Jula 1903, počevši tačno u ponoć. Građani
Nju Jorka prisustvovali su te noći manifestaciji daleke naučne budućnosti. Zaslepljujuće
blještavi pramenovi električne plazme, dijametra i po stotinu milja spajali su sfernu kupolu
Vardenklifa sa nebom. Pod naslovom Teslini bljeskovi zastrašuju i podnaslovom „ali on neće
da nam kaže šta to pokušava sa tornjem“, The New York Sun izvestio je sledećeg dana:
„(…) susesdi koji žive u blizini Tesline laboratorije na Long Ajlendu više su nego
zainteresovani za prirodu njegovih eksperimenata sa bežičnim prenosom. Prošle noći bili smo
svedoci neobičnih fenomena kao što su munje raznih boja koje je Tesla po volji puštao, zatim
paljenja slojeva atmosfere na raznim visinama i na vrlo velikoj površini koje je noć
povremeno pretvaralo u dan (…) dešavalo se i da čitav vazduh bude i po nekoliko minuta
ispunjen svetlucavim elektricitetom koji se koncentrisao po obodima ljudskih tela, pa su svi
prisutni svetleli svetloplavom sablasnom svetlošću (…) izgledali smo sami sebi kao duhovi“.
Teslin prvobitni plan bio je da sagradi pet Kula, istih takvih kao što je bio Vordenklif: druga
je trebalo da bude u Amsterdamu, treća u Kini, a četvrta i peta na Severnom i Južnom polu.
Ovaj plan odgođen je iz razloga koji tek treba da se istražuju. Najzad, da je sve predviđeno i
urađeno, šta bi se postiglo? Planeta Zemlja postala bi jedan homogeni rezonantni sistem kojim
bi se moglo jednostavno upravljati pomoću telefonskih komandi čija funkcija bi bila
stavljanje u pogon određenih oscilatora za proizvodnju i emitovanje raznih frekvencija
elekgromagnetskih zračenja.
Ovaj elektromagnetni oscilatorni sistem bio je dopunjen još i sistemom za mehaničku
rezonanciju sa Zemljom, koji se sastojao iz tunela ispod laboratorije ispunjenih vodom i
uljem, i hidrauličkih pumpi koje su takođe služile kao oscilatori.
Sinhronim radom oba sistema se prema egzaktnim matematičkim zakonima mogla odjednom
zavibrirati kako razređena stratosferska, jonosferska i atmosferska, tako i tečna i čvrsta
struktura čitave naše planete.
Pre nego što pređemo na spekulacije o tome kakve bi sve bile posledice jednog takvog
događaja, navedimo još dve bizarne činjenice. U intervjuu koji je 17. jula 1930. godine dao za
već pomenuti New York Sun, Tesla produbljuje enigmu:
„Ljudi oko Vardenklifa koji se toliko čude mojim eksperimentima od pre dva dana, da su
poslednje dve godine bili budni umesto što su spavali, mogli su da upoznaju zaista
neverovatne stvari. jednom, ali ne ovog puta, objaviću podatke o nečemu što nije opisano ni u
bajkama“.
I posle neobične noći u kojoj je svojim izumima zapalio ne samo nebo nad NJu Jorkom već i
nad nepreglednim prostranstvom Atlantskog okeana, Tesla iznenada napušta svoju
laboratoriju, 1905. godine, bez jasnog razloga, ostavljajući unutra sve netaknuto. Koliko se
zna, nikada više nije kročio u Verdenklif, nikada ga nije ni obišao, nikada nije čak ni prošao
tim krajem. I što je najčudnije, nije odatle poneo baš ništa, nijedan proračun, nijednu skicu ili
29
dokument, ni najmanju hartiju. Bila je to krucijalna tačka njegovog javnog naučnog rada.
Živeo je još četrdeset godina, radeći neprestano, ali prijavljujući samo patente izi mehanike i
objavljujući isključivo novinske članke.
TESLINA ETARSKA TEHNOLOGIJA
Tesla je otkrio i koristio fundamentalni zakon koji pobuđuje potencijalne delove etra, i.e.
zakon koji struktuira originalno beskonačan i kompaktan (apsolutno homogen) etar. Radi se o
principu osamostaljivanja delova u beskonačnoj celini jedinstevenog fizičkog continuum-a (u
današnjoj naučnoj upotrebi je više pojmova koji svi znače istu fizičku pojavu: nula,
continuum, kontinuitet, etar, beskonačnost, celina, Elejsko Biće, Euklidova tačka, vacuum,
itd.).
Delovi continuum-a nastaju po posebnom algoritmu koji ih izdvaja tako da ne napuštaju
celinu, tj. beskraj, i oni su to što nazivamo elektromagnetnim entitetima ili klasično – svetlost.
Iz pretpostavke kontinualnosti etera, osnovnog kosmičkog medijuma, sledi ne samo da je
centar kosmosa svuda, tj. neodređen već sledi i to da zakon njegovog struktuiranja mora biti
podudaran sa zakonom koji definiše relacije tačaka na homocentričnim sferama. (Ovde nije
moguće ulaziti u dublju analizu tog zakona čija suština zahteva upotrebu jezika filozofske
ontologije i matematike. Nije poznato da je Tesla svoju teoriju dovršio i iskazao u ovom
obliku, ali je ostavio nekoliko aparata koji rade na savremenoj fizici potpuno nedokučivim
principima. Reč je o etarskom generatoru, tj. elektromagnetskoj kugli na uvek istom elektropotencijalu
bez obzira na izvod, tj. odliv energije, zatim o asinhronom motoru koji radi na
gravitacione talase planeta sunčevog sistema (motor sam počinje sa radom u izvesno doba
godine, reagujući na određenu konstelaciju planeta i isto tako staje kada mu istekne
rezonantni interval vremena). Osim ovoga, Tesla je ostavio i “lebdilicu”, metalni disk sa
antigravitacionim svojstvima, koji levitira na visini koja zavisi od jačine gravitacije na datom
terenu.)
Etarski medijum beskonačan je u svim pravcima, ima jednu jedinu karakteristiku – r (radius)
koji (po sfernom zakonu) useca sferne delove u kontinuum, delove čije su površine
diskontinualne, odnosno punktualne.
Delovi struktuiranog etera mogu biti sinhroni, odnosno rezonantni, i asinhroni. U prvom
slučaju dolazi do kondenzovanja subatomskih čestica kao što su elektroni, protoni i neutroni.
Ove čestice nastaju rezonantnom sintezom fotona po istim principima po kojima se i sami
fotoni osamostaljuju kao posebni entiteti u eteru. Asinhroni delovi etera, dakle, nerezonantni,
jesu prostor u kome rezonantni fotoni grade materiju.
Teslin Toranj Varadenklif bio je pitagorejski oscilaator. Matematika njegovog emitovanja
kompleksa elektromagnetskih talasa specijalnih karakteristika bila je identična sa tajnom
stvaralačkom matematikom Pitagorejaca. Simboli koje je Tesla pisao u svojim jednačinama
imali su jednoznačnu fizičku interpretaciju. Principi Tesline etarske tehnologije pripadaju
nivou kosmičke egzistencije sa koga se vlada prostorom i vremenom. Ne sama Kula, nego
princip rezonantnog i harmonijskog oscilovanja etera je tako moćan da se njegovim
shvatanjem i primenom bez sumnje rešavaju svi ključni problemi savremene fizike i posebno
konverzije energije.
30
Pomoću svoje takozvane otvorene vacuumske cevi Tesla je proizvodio protone, elektrone i
neutrone direktno iz fizičkog continuum-a, stvarajući ih na bilo kojoj udaljenostei. Umesto da
pusti da protonski snop putuje prostorom do određenog mesta, on je obrazovao uslove za
trenutno nastajanje proizvoljnog broja čestica na bilo kojoj zadatoj distanci. Veličina
elektrona, protona i neutrona takođe ničim nije bila ograničena. Upravo razlika u njihovoj
veličini, s obzirom da su one gradivne jedinice svakog sveta u Kosmosu, jeste razlog
vremenskog pomeranja među paralelnim svetovima, koji inače svi pripadaju istom osnovnom
continuum-u.
Oslanjajući se na pretpostavku o Teslinom zapanjujućem i u nauci još nedostignutom
poznavanju zakona prirode, moramo se zamisliti nad tim kakve je tehničke zadatke i sa
kakvim mogućim posledicama Teslina Kula Vordenklif trebalo da izvrši?
1) Da osciluje jonosferu; kako naponska razlika između zemljine površine i jonosfere iznosi
oko dve milijarde volti, to bi Kula neprekidno oscilujući višim i nižim harmonicima
frekvencije jonosfere, najzad ušla s njom u fazu (rezonanciju) i ispraznila je slično kao što se
prazne obični električni kondenzatori. S obzirom da bi se takvo pražnjenje izvršilo trenutno,
postojala je realna opasnost uništavanja Njujorka. Jer pražnjenje bi izgledalo ovako: iz
jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i
nekoliko stotina kilometara, i sve na tom prostoru bilo bi dezintegrisano, spaljeno na način
kako se u Biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore. Naravno, Tesla nije hteo
da uništi Njujork, već kratkim intervalima oscilovanja samo da crpi energiju iz jonosfere za
pogon svog velikog oscilataora koji je zahtevao minimalni napon od sto miliona volti. Kao
aparat za vrlo kratko oscilovanje Tesla je koristio veliki broj ultravioletnih lampi raspoređenih
na vrhu kupole.
2) Da uzima energiju iz etera; oscilovanjem nerezonantnih elektromagnetnih polja moguće
je pomeriti vremensku koordinatu i reciklirati energiju iz prošlosti i budućnosti, a da se ne
narušava elektromagnetna stabilnost okoline. Svakako, to se mora raditi po strogo kauzalnom
matematičkom zakonu koji odnose frekvencija određuje sasvim precizno, inače efekti izlaze
izvan kontrole i dešava se nepreviđeno dekomponovanje materijalnih objekata ili njhovo
trenutno izbacivanje iz segmenta naše realnosti, kao u Filadelfija Eksperimentu.
3) Da otvara vremenske prozore u paralelnim svetovima; kako paralelni svetovi imaju
elektromagnentu strukturu talasnih dužina i frekvencija različitih od našeg sveta, moguće je
kompleksno-harmoničnim elektromagnetskim oscilovanjem uspostaviti parcijalnu vezu
između frekvencije našeg sveta i frekvencija tih drugih svetova, tako da pojedini prizori iz
njih postanu vidljivi u našim uslovima na Zemlji, i obrnuto.
4) Da ubrzava mentalnu evoluciju čovečanstva; uspostavljanjem konstantnog polja više
frekvencije, harmoničnog kolektivnom elektromagnetnom polju ljudi, vrši se postepeno
povećavanje moći percepcije i proširivanje mentalne sposobnosti prijema ideja. Zračenje ovih
frekvencija može biti i štetno, ako je neprecizno. Svaka disharmoničnost polja
(nerezonantnost) izaziva u čoveku delimično razdvajanje mentalnog i fizičkog plana što se u
blažem vidu manifestuje kao rak, psihoza i druga oboljenja.Potpuno razdvajanje je, naravno,
smrt jedinke. (Na istom principu funkcionišu i virusi, bakterije, kao i promena u Kosmosu
uopšte.) Važno je napomenuti da su ovi procesi uglavnom tempirani, tj. s odloženim efektima.
Usled nedostatka pravog znanja, ljudi svoju elektromagnetsku okolinu sve više zagađuju
radio-talasima, radarskim mikrotalasnim zračenjem (radari uzrokuju rak i to je
eksperimentalno dokazano) i drugim negativno interferirajućim elektromagnetnim zračenjima
koja su u disharmoniji sa frekvencijama živih bića i informatičkim poljem našeg Sunčevog
sistema.
5) Da po volji transponuje planetu Zemlju u paralelne realnosti; da je dovršio svoj sitem
od pet emitera i pustio ih u rad, Tesla bi bio u mogućnosti da čitavu Zemlju, kao jedinstven
rezonantni sistem, dovede u stanje oscilovanja specifično za neki drugi segment realnosti i
tako nas fizički premesti u paralelni svet. Ovim aktom on je verovatno želeo da izvrši
mutaciju ljudske vrste, ubrza putovanje civlizacije kroz vreme i na taj način naglo je unapredi
tehničkim putem. Ai s obzirom na univerzalnu usklađenost frekvencija u kosmosu ovo bi bilo
veoma opasno. Ulaženje Zemlje u fazu rezonantnog oscilovanja sa paralelnim svetom trajalo
bi suviše dugo i dešavale bi se katastrofe poput one iz predanja o Atlantidi.
Napustivši fizički plan Tesla nam je ostavio svoj dragoceni naučni putokaz. Njegov rad jasno
pokazuje da se iz raznih aspekata, uglova i interpretacija istina nikada ne može potpuno
sagledati, kao što se ni continuum ne može sagraditi iz diskretnih delova. Priroda istine takva
je da se ona mora spoznati odmah, do kraja, u celini ili nikako. Podsetimo se samo
Dekartovog otkrića da beskonačno prethodi konačnom i Spinozine beskrajne supstancije, koja
je ono što prirodu ujedinjuje sa Bogom.
Savremeni eksperimentatori treba da imaju na umu da se tajna objašnjenja fizičkog krije u
metafizičkom. I dokle god naša nauka bude zaslepljena istraživanjem isključivo materije,
dotle ćemo biti u ovom nepodnošljivom stanju iluzorne, podeljene i nesavršene svesti.
Ključni prodor sadašnjeg ljudskog saznanja mora se učiniti, i učiniće se, u fizici. Jer građu
materije, zakone njene kreacije i njenu ulogu u prirodi treba prethodno definitivno razjasniti,
da bi se ljudski um oslobodio i osposobio za prava duboka kosmološka istraživanja.
Rukvodioci Filadelfija eksperimenta, ma ko da su bili, otkrili su nam egzistenciju do tada
nepoznatih naučnih problema. U smislu fizičkih zakonitosti, za eksperimentatore prirodom,
znanje, moć i pravo da u pogon stavljaju njene principe – izjednačeni su. Ali šta biva onda
kada usvojimo visoko verovatnu pretpostavku da isti kosmički principi vladaju i naučnicima,
kao delovima Kosmosa? [ta ako se sva materija, organska i neorganska, u elementarnom
obliku može razviti u takozvane elektromagnetske spektre i iz njih povratno sintetisati po
egzaktnim matematičkim zakonima? Zar onda etička pravila ne gube svoj isključivo ljudski
karakter i ne zadobijaju univerzalnu matematičku podlogu?
Nije li etika onda samo kosmički princip distribucije energije? U tom smisluona zadobija
snagu prirodnog zakona.
Teško ćemo objasniti eventualnim stanovnicima u vremenu pomerenih svetova zašto našim
reaktorima i akceleratorima izazivamo katastrofe njihovih galaksija i zvezda i zašto uopšte
eksperimentišemo na način koji i nas same nepredvidljivo menja i razara.
Ako je etika u suštini harmonija, a dobrota energetski ekvilibrijum, onda u svetu nužno deluje
matematička kosmička etika. A nad matematičkim principima nasilje se ne može vršiti.
(„Nema kraljevskog puta u geometriji!“ – rekao je Euklid kralju Egipta, dok se mučio da reši
jedan geometrijski problem.)
Kosmos je završeni eksperiment na koji razum postavlja pitanja, pametna, ali i glupa, i zato je
primenjena nauka, rođena iz defektne, a nesavitljive teorije, ono čega se pravi filosof i
naučnik prvo mora odreći da bi shvatio nešto od rada kosmičkog mehanizma.
Evolucija Teslinih filosofskih stavova od vizionarskih do čisto inženjerskih i od inženjerskih
do metafizičkih, kao i Teslin lični život, paradigme su pravog osnivača naučno-tehnološke
civilizacije. Njegov odnos prema ljudima kao i prema samom sebi posledica su dejstva
impersonalnog apsoluta u njemu kao čoveku; ni prema sebi, ni prema drugima nije imao lični
odnos i zato je tako malo grešio u životu.
U savremenoj nauci Tesla se sve više citira. Počeli su da ga proučavaju i naučnici koji do sada
nisu poimali teškoće elektromagnetske teorije zasnovane isključivo na Maksvelu, posebno oni
koji se muče ujedinjenjem elektromagnetizma, gravitacije i jake i slabe nuklearne sile. Da li je
materija beskonačno deljiva ili nije? Je li prostor beskonačno deljiv? Najzad, šta je sa ulogom
vremena u fizičkim procesima, njegovom jednoznačnom i ontološki zasnovanom definicijom
kao i njegovim dejstvom? Naravno, bez definicije vremena ne može se dati nikakva hipoteza
o njemu kao aktivnom faktoru fizičke realnosti. Ili je vreme samo mera, neka vrsta ljudske
fikcije, obična kordinata, kako se danas prećutno uzima u fizičkim teorijama, postavljenim na
relativizmu i kvantnoj mehanici…
Ljudsko neznanje je neizmerno i odbacivanje Tesliniih ideja o etru kao osnovnom medijumu
koji strukturno ujedinjuje prostor i materiju dovelo je do zaustavljanja mišljenja u fizici, do
kruženja u koncepcijama, do neprestanog vraćanja na stare, već ispitane i prevaziđene ideje.
Reč je, pre svega, o Ajnštajnovoj neadekvatnoj matematici (množenje negataivnom dužinom
u specijalnoj teoriji relativnosti, iz čega proističu vremenska nesaglasnost opažaja u
translatornim sistemima i skraćivanje dužine tela u pravcu rasprostiranja, zatim, množenje
nulom u opštoj teoriji relataivnosti, iz čije korekcije je proizišla najveća besmislica moderne
kosmologije: big-bang teorija, tj. naizmenično eksplodiranje i sažimanje kosmosa).
U pravim naučnim krugovima, koji svesno preuzimaju na sebe rizik obrazovanja “nove
fizike”, Tesline koncepcije sve više se proučavaju i uvažavaju. U ovom trenutku su u toku
eksperimenti sa ekstra niskim i ekstra visokim frekvencijama specifičniih modulacija,(HARP
projekt), kojim se zrači jonosfera. Sve posledice tih dejstava se još ne znaju. Medju njima su i
upravljanje metereološkim pojavama, naročito uraganima i atmosferskim pritiskom, kao i
utiskivanje misli i emocija subjektima spolja, elektromagnetskim putem, tj. rezonancijom sa
elektromagnetskim emiterima. Pokazalo se da je tehnološki sasvim moguće imitirati
elektromagnetsku osnovu ljudskih misaonih radnji, tako da subjekat ima utisak da je to
njegova originalna misao ili odluka njegove slobodne volje. Upravo to je i glavni stav Tesline
kibernetike: „^ovek je automat kosmičkih sila“ ističe on u više članaka i predavanja.
Još lakše je, kažu eksperimentatori, izazvati masovne emocije ili imputirati nameru velikom
broju ljudi adekvatnim osciliranjem jonosfere, koja je samo kompleksna mreža nižih
harmonika kolektivno nesvesnog čitavog čovečanstva. Jonosfera je ključ za upravljanje
masovnim osećanjima i mislima. A svega ovoga Tesla je bio svestan još daleke 1899. Godine,
u Koloradu.
Univerzitetska nauka, posebno srpska naučna zajednica, je protiv Tesle i njegovih ideja pre
svega zato što ih ne razume. Drugi jak razlog je u Teslinom suprotstavljanju nuklearnoj fizici
i njegovoj proceni da će njena primena u tehnologiji trajati kratko i da kvantna mehanika
nema ozbiljnu naučnu budućnost. Zar akceleratori nisu već prevaziđene stare mašine, dobre
još samo za Muzej nauke i tehnike?
Tesla – kosmolog imao je svoju filosofsku i religijsku poziciju:
„Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna entelehija koja sve pokreće i misao je njen
glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen kako u materijalnom tako i
u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva
nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj
vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i
kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, a kada
pokušavam da ga shvatim duhovno onda je to LEPOTA i SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi
tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost jer se i sam oseća jednim tonom u sveopštoj
harmoniji“.
ZAKLJUČAK ILI O PERSPEKTIVI TESLINE NAUKE
Ne samo ljubitelji i fizičari – amateri, koji nastavljaju Teslin rad, već i svi ljudi koji duboko
misle o nauci, slažu se u jednom: učenje savremene fizike u osnovi je skup nelogičnih
stavova, jedan kontradiktoran sistem. S jedne strane gledano, vreme je relativno i zavisi od
posmatrača, a s druge strane tvrdi se da vreme kvantnog skoka nije merljivo. Na katedrama na
kojima se proučava nuklearna fizika, odnosno raspad atomskog jezgra, važi pretvaranje
materije u energiju bez ostatka i u fisionim računima sve se slaže. Na katedrama za
astrofiziku, međutim, pretvaranje materije u energiju ne uzima se ozbiljno, već se masa
računa preko jačine gravitacije, koja se opet izračunava preko Doplerovog pomaka, tako da
na papirima nedostaje preko devedeset posto materije u Kosmosu. Umesto da se menja
teorija, ovo se u školama naziva „defekt mase“. To jest, kriva je masa što nedostaje, jer šef
katedre i profesori „misle dobro i predaju istinu“. Oni su „država za katedrom“. Nažalost,
stvari se od Galileja i Đordana Bruna nisu mnogo izmenile.
Tesla je radio i na specijalnoj „vakuumskoj cevi sa otvorenim krajem“ koja služi kao
projektor čestice na neograničene daljine. Ciljanje se vrši elektrostatički, duž elektrostatičkih
slojeva atmosfere, koji se mogu videti i golim okom: to su upravo oni slojevi po kojima klize
oblaci. Pokazuje se da su polifazni sistem, indukcioni motor i generatori naizmenične struje –
manje značajna Teslina otkrića. Najvažnije je svakako ono što se iz njegovih eksperimenata
sa etrom i vremenom može izvući kao potpuno nova, kosmološka fizika, utemeljena na
energetskoj rezonanciji etra i rezonantnim efektima vremena, i postaviti umesto fizike
zasnovane na plitkom i nejasnom konceptu „sveopšteg i večnog kretanja izazvanog silom“.
Teslina glavna otkrića su: prenos energije na proizvoljnu distanciju (zapravo,
superprovodljivost prirodnih medijuma), njegove vatrene lopte (fuzija strukturnih
elemenata etra u materiju), Teslin visokofrekventni rezonantni oscilator za njegove talase
nehercijanskog tipa sa takozvanom bočnom modulacijom (to jest svojevrsne majnd-mašine,
koje proizvode polja takvih karakteristika da neposredno interferiraju sa elektromagnetskim
poljima ljudskog mozga, prigušujući moždane oscilacije ili menjajući samu prirodu
oscilovanja, što u emocionalnom segmentu indukuje razna osećanja i raspoloženja, kao i
izmenjena stanja svesti, kao što su kreativnost, hiperpercepcija, hipermnezija, sve do
hiperkognicije u kojoj se pojavljuju “relativističke” anomalije u vremenskom domenu),
dinamička teorija gravitacije (diferencijalna teorija po kojoj svaki element Mendeljejevog
sistema ima svoje G, svoju gravitacionu konstantu; Tesla je ovde nastavio Etvešove radove i
izveo niz potvrdnih merenja), i napokon, to je Teslina elektromagnetska teorija, nikada
objavljen ai javno formulisana koja ne koristi uobičajene pojmove kao što su „energija“,
„talasna dužina“, „frekvencija“ i druge, već umesto njih važe pojmovi: „kriva rasporeda“,
„vibracija sistema zavojnica“, „električni pritisak“, „proporcija prenosa“, „etar“, „dinamika
električnog fluida“, „geometrijske mogućnosti cevi“ itd.
Od moderne matematike Tesla je koristio samo Furijeove nizove da bi razvijao
elektromagnetske entitete u više i niže harmonike, jer se to slagalo sa njegovom osnovnom
pretpostavkom o istovremenosti svih delova beskonačnog fizičkog kontinuuma. Jasno je da
se beskonačnost ne može sastojati od neistovremenih delova. Teslina kosmologija je
najopštijeg tipa, važi za izotropni i beskrajni, jednom rečju, celokupni Kosmos, dok je
Maksvelova elektromagnetika važeća za mala rastojanja; u suštini Maksvel je izvršio
matematizaciju Faradejevih džepnih i sobnih eksperimenata, ne konceptualizujući problem do
kraja. Nedostatnosti Maksvelove teorije proizvele su kao posledicu velike teškoće u
Specijalnoj teoriji relativnosti (odnos energije kvanta i brzine svetlosti u drugom postulatu;
sam Ajnštajn zanemario je u foto-efektu relativističke promene prostora i vremena u kretanju,
jer ako se energija menja sa brzinom, nikakvog efekta ne može ni biti, ukoliko nema
energetske ekvivalencije putanje izbijenog elektrona i upadnog fotona. U opštoj teoriji
relativnosti, nedostaci Maksvelove teorije doveli su do ideje svetske linije (zapravo do
pankosmičke ekstrapolacije Faradejevih magnetskih linija sila, koje opisuju gvozdeni opiljci
na laboratorijskom stolu), najzad do predstave o konačnom svemiru, koji se povremeno sabija
u bezdimenzionalnu tačku (problem singulariteta) i eksplodira. Na sve ovo ne bi se smejao
samo Tesla, nego sa njim i mnogi antički filosofi i naučnici jasnog uma: Euklid, Platon,
Pitagora i drugi.
Nikola Tesla sa svojom naukom isto je toliko značajan i neprocenjivo veliki za savremeni svet
planetarnog telekomunikacionog sistema i razrešenje duboke krize vrednosti naučnotehnološke
civilizacije, koja traži svoju filosofsku ontologiju, kao što je za Hrišćansku
civilizaciju bio značajan mit Isusa Hrista. Interesantno je da smo tokom stotina i hiljada
godina imali toliko mnogo velikih naučnika, ali ni jedan od njih nije dobio svoju crkvu kao
što je ima Tesla u Kaliforniji, u San Dijegu, upravo u centru svetske naučno-tehnološke moći.
Ni Plank, ni Ajnštajn, ni Bor, ni Pauli, ni NJutn, ni Toričeli, i pored bavljenja alhemijom i
teologijom (Njutn), ili astrologijom (Kepler), ili mistikom (Laplas), nisu ubedili kolektivno
nesvesno čovečanstvo u transcendentalnu dimenziju svojih naučnih pogleda.
Hrišćanska civilizacija je metafora oslonjena na patnju, žrtvu i iskupljenje, na tajnu krštenja,
uskrsnuća i zagrobnog života, ona je trajno obojena čovekom i njegovom osećajnošću. S
druge strane, scijentističko doba ima Teslu kao humani simbol jedinstva duha i materije, a
umesto mitologije i religijske metafore uspostavlja veru u naučne principe i jasno viđenje
najdubljih kosmoloških zakona. U istorijskom smislu, Tesla fundamentalno menja oblik
religioznosti na planetarnom nivou. Dakle, on nije običan naučnik, pa ni samo genijalan
čovek, već svetsko-istorijska pojava najvišeg ranga, koja duhovnost teologije zamenjuje
duhovnošću nauke. Uostalom, savremena fizika već je postala filosofija novog doba jer se
otvoreno bavi strukturom materije, genezom kosmosa, a od skora i etikom.
Kvantna mehanika kopenhagenškog kruga oko Bora, Hajzenberga i Paulija, nije rešila pitanje
osnovne strukturne jedinice materije i principa fuzije (napokon i samu fisiju matematički
opisuje jednačina koja se naknadno i nasilno izvodi iz Lorencovih transformacija (E=mc2),
relativistička teorija nije rešila problem naučne, tj. substancijalne definicije vremena (vreme
je…, pa šta je), a takođe nije objasnila ni sadržinu koncepta sile (u opštoj teoriji relativiteta
Fundamentalni tenzor sa malim korekcijama ima istu vrednost kao Njutnova sila (F) i ne daje
nikakvo drugo objašnjenje za putanje planeta oko Sunca, sem što se neobrazloženo tvrdi da
planete moraju imati putanje kakve imaju zbog oblika prostora, čija se zakrivljenost, opet, ne
može drugačije ustanoviti nego po obliku tih istih putanja; radi se o kružnom dokazu, koji ne
dokazuje ništa i ne pruža pravo objašnjenje gravitacije i pravu operacionalnu teoriju iz koje bi
proisticala mogućnost konverzije gravitacione sile u lokalnu rotaciju i njeno korišćenje).
Teslina fizika realnog fizičkog kontinuuma ili etra i njegova naučna misao naslonjena na
predsokratovsku antičku kosmologiju i pitagorejsku generičku matematiku, (a ne na
elektromagnetiku devetnaestog veka), nije odmah mogla da bude nastavljena, pre nego što su
se pokazala sva ograničenja drugih nastojanja da se jedinstvenom fizičkom teorijom obuvhate
zbivanja u fizičkoj realnosti. Posle ^ernobila svakom je jasno da bez prave koncepcije
vremena i bez dubljeg poznavanja strukture materije, razbijanje atomskog jezgra nije ništa
drugo do neodgovorno zlo eksperimentisanje na nivou empirijskih metoda. ^ernobil je
početak sloma infantilnih vizija kvantnih mehaničara po kojima su i roštilj, mlin za kafu i
mašina za pranje veša trebalo da rade na atomski pogon. A tragedija space-shutle Čelendžera
podsetila je ljudski rod na činjenicu da nije ovladao pravim principima putovanja kroz
beskrajni kosmički prostor i da se reaktivnim motorima duža putovanja ne mogu preduzimati.
O medicinskim problemima međuzvezdanih putovanja i da ne govorimo.
Teslina fizika pruža odgovore i ukazuje na intelektualni instrumentarijum kojim se ovi
problemi mogu rešavati. Ona se najkraće može opisati kao interdimenzionalna stacionarna
kosmologija i jedina je aktuelna teorija čije mogućnosti nisu ispitane.
Dešava se da izraz koji mi danas upotrebljavamo za neki fizički pojam nije ni postojao u
Teslino vreme. Isto je tako i sa načinom pisanja matematičkih iskaza i znakova računskih
radnji. (Od velike je koristi za mladog elektroinženjera, koji je, na primer, mnogo puta već
čuo da je Julius Robert Majer otkrio zakon o “održanju energije”, da se iznenadi kada, čitajući
original, otkrije da Majer nigde i ni u kom smislu ne upotrebljava reč energija; ili kada kod
Arhimeda i Galileja, koji su sve izvodili matemataičkim putem, ne nađe ni jedan znak
računskih radnji; ili kada vidi da čak i Njutn, koji je već bio pronašao infinitezimalni račun,
još uvek sve dokazuje geometrijski, isto kao Euklid i svi drugi naučnici u vremenskom
razmaku između njih dvojice.)
Za razumevanje Tesle je apsolutno neophodno ne samo čitanje njegovih originalnih tekstova,
već i razjašnjavanje sadržaja termina njegovog naučnog jezika, da i ne spominjem šifrovani
deo zaostavštine gde je jedan te isti pojam korišćen u različitim kontekstima, tako da ima nfaktorijal
kombinacija semantičkih izvoda. Bez jasne hipoteze Tesline teorije i podudarnog
obrasca mišljenja, ovo je praktično nemoguće razumeti.
Avangardna svetska nauka polako se okreće Tesli. Nisu u pitanju ni komercijalni, ni
univerzitetski segmenti naučnog mišljenja, već javnosti nepoznati pikovi svetske moći,
čvorovi difuzne mreže svetskih upravljača globalnog informatičkog i scijentističkog
čovečanstva, u kome su svi pojedinci povezani sa svim drugim pojedincima kanalima
svetskih telekomunikacija i to na samo dva opšta principa: srodnosti ideja i nivoa
inteligencije.Medjutim, ono što ih sve spaja fundamentalno jeste subjektivna relacija prema
vremenu kao suštini nove civilizacije. Sve dosadašnje civilizacije zasnovane na ontosu
prostora (tj. na prostoru kao njihovoj suštini) samo su istorijske činjenice.
U Teslinom planetarnom društvu sva će energija biti crpljena iz nepotrošivih i besplatnih
prirodnih izvora. On je ukazao na to da je Zemlja jezgro ogromnog generatora i da rotacijom
elektriše sporiju jonosferu milijardama volti i ampera, da zapravo, čovečanstvo živi u sfernom
kondenzatoru neizmerne snage, koji se sam od sebe neprestano puni i po želji se može
prazniti. Postoji jonosfera (faza), dielektrik (atmosfera) i Zemlja (nula). Imamo, dakle strujno
kolo koje daje prirodni elektricitet neograničene snage, to jest čistu energiju, koja ne trpi
nikakvu konverziju: izvrši rad i u istom obliku vrati se u prirodnu sredinu, u sistem planete
Zemlje.
Postoje i Teslini linearni akceleratori u obliku otvorenih vakuumskih cevi, to jest cevi koje
rade na sobnoj temperaturi i čiji se energetski snop ne rasipa, jer ne putuje kroz prostor već je
navođen elektrostatičkim karakteristikama cilja, tako da na bilo koju distanciju može da se
prenese bilo koja količina energije indukcijom. To su Teslini čuveni „zraci smrti“ napravljeni
prema modelu funkcionisanja Sunca. Kenet Korum, koji je ponovio Teslin eksperiment u
Americi i dobio efekte ipak nije shvatio poentu: Tesline čestice ne putuju kroz prostor kao
loptice ili Hertzovi talasi, već nastaju iz indukcionih polja, baš kao i njegove već spomenute
„vatrene lopte“. Radi se o Teslinoj originalnoj teoriji kosmičkog zračenja, koju je i
eksperimentalno dokazao.
Teslino obrtno magnetsko polje ima univerzalno važenje. Naprosto, to je jedna istina dublja
od ljudske gnoseologije i ljudske osećajnosti, istina matematičkog tipa, čija ideja se
neposredno ostvaruje u svakoj instanciji kosmičkog Bića.
Usuđujem se da zaključim da ni Teslin indukcioni motor, takozvani asinhroni, nije
konceptualno dovoljno proučen. U njemu se nalazi još neotkrivena tajna rotacije nebeskih tela
i rotacije uopšte. Ubrzano kretanje Teslinog jajeta proističe iz promene geometrije polja, a ne
iz dodavanja kvantuma magnetske sile. Rad ovog motora izgleda jasan, baš kao što je nekada,
pre Galileja i Njutna, svakome izgledalo jasno da je težina tela uzrok njegovog slobodnog
pada.
Od drugih Tesliniih enigmi, neproučene su:
radio-tehnika (više neometanih emisija na istojfrekvenciji) sa dvanaest u suštini neprimenjenih patenata);
struktura materije („Običavao samda razbijam atom ne oslobađajući nikakvu energiju“ – izjava N. Tesle iz 1923. g.);
gravitacija(model gravitacionog motora sa olovnim rotorom i statorom od stakla, koji radi jednom
godišnje, reagujući na konstelaciju planeta);
teorija etra (materija se struktuira iz etra i ponovo rastvara u etar, po jednostavnim matematičkim zakonima, ali nešto više materije nastaje, nego što nestaje – odatle povremene kosmičke katastrofe); Teslini medicinski aparti i dejstvo Teslinih niskofrekventnih talasa na rad mozga (izazivaju kontrakciju i dilataciju subjektivne vremenske baze, tj. promenu psihološke sekunde).
Tesla je smatrao istinitom Budinu ideju o “ja” kao o iluziji. “Zaista,” govorio je, “mi nismo
ništa drugo do talasi u subjektivnom prostoru i vremenu i kada ti talasi iščeznu, iza nas ne
ostaje ništa… Nema individualiteta. Ne može se reći da talas u okeanu ima individualnost.
Postoji samo iluzorno sledovanje talasa jednog za drugim. Vi niste ista osoba koja ste bili
juče; i ja sam samo niz približnih egzistencija, ne potpuno istih. Ovaj
lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike, a ne moja subjektivna i pogrešna predstava o mom realnom životu”.
Kada zamišljam Teslu, ne vidim ga nasmejanog, nego žalosnog zbog onoga što ljudi sami
sebi čine, u svojoj neizmernoj podređenosti nepoznatim prirodnim silama.
Literatura
(1) Tesla, N., ‘How Cosmic Forces Shape Our Destinies”, New York American, Febr., 7.
- New York, USA
(2) Tesla to R.U. Johnson, Aug., 16. 1899., microfilm letter, Library of Congress,
Washington, D.C.
(3) Raković, D., Osnovi biofizike, Grosknjiga, Beograd, 1995, poglavlje 5.
(4) Rakić, Lj., ‘Brain and Thought in Neurobiological Context’, u Consciousness,
Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD, Beograd, 1995.
(5) Raković, D., ‘Brainwaves, Neural Networks and Ionic Structures’ u Consciousness,
Scientific Challenge of the 21st Century, ECPD, Beograd, 1995.
(6) Tesla, N., ‘Science and the Discovery re the great Forces which will lead to the
Consummation of the War’, The Sun, Dec., 20., 1914, New York
(7) Raković, D., ‘Hijerarhijske neuronske mreže i moždani talasi: na putu ka teoriji
svesti’, u Svest, naučni izazov 21. veka, Zbornik radova sa ECPD seminara, 27-28
septembar, Beograd, 1996.
(8) O’Neill, J., Prodigal Genius, New York, David McKay Co., 1944,
(9) Arhiv FBI, 1943, Washington, D.C. USA, oslobodjeno 1993 na osnovu Freedom of
Information Act.
(10) Tesla, N., My Inventiones, Electrical Experimenter, 1919., New York
(11) Tesla, N., “Problem of Increasing Human Energy, Century Illustrated Monthly
Magazine, June, 1900., New York
(12) Tesla to J. P. Morgan, September, 13th, 1901., microfilm letter, Library of
Congress, Washington, D.C.